Na pitanje - "šta da radimo i da li i za koga da glasamo" nemam jasan odgovor, a čujem ga gotovo svakog dana od prijatelja i ljudi koji misle da odgovor može da bude lak. Ne može. Jer možda pre toga moramo da defisemo šta je naš cilj na ovim izborima? Tu se i dalje delimo i na tome ova vlast profitira. A jedini cilj na prvom mestu mora da bude ponovno uspostavljanje demokratije. Jer uz sve mane koje nosi sa sobom, ona vremenom omogućava odabir najboljih ljudi za obavljanje javnih funkcija. Upravo tu leži rešenje mnogih naših problema. Sa druge strane, ova vlast je uspela ono što nijedna druga nije ni pokušala - da pronađe najlošije ljude u svakom delu ove zemlje i probudi ono najgore u malo dobrih ljudi. Samo poslušajte sebe - da li išta dobro građanima može da donese vlast koju podržavaju i Vojislav Šešelj i Goran Vesić?
Prvi put osećam da ne znam šta treba da bude sledeći korak ka ostvarenju tog jednog jasnog cilja. Borba za demokratiju i obnavljanje poverenja u demokratske procese je borba koja se igra u fazama. Prvi put u dvadesetak godina koliko izlazim na izbore ne znam za koga i da li treba da se glasa i da nisam siguran šta nam se zapravo desilo od 17. decembra do danas. Ali s ozbirom na konfuzan sadašnji trenutak i neizvesnih par meseci koji dolaze, možda je dobro da se vratimo u godinu 2012. i pokušamo da odgovorimo na pitanje kako su tog 31. maja naprednjaci došli na vlast? I još važnije - zašto smo te iste godine odustali od politike, a vrlo brzo i od demokratije? Verujem da je bitno, da bismo znali kako dalje.
Iako je većem delu apolitične Srbije pobeda Tomislava Nikolića i kasnije formiranje vlade SPS-a i SNS-a delovalo samo kao formalna tranzicija vlasti praćena trubačima i uz popularnu “sjaše kurta da uzjaše murta” (uzrečicu koja je inače glavna matrica naših mnogobrojnih zabluda), onima koji su poznavali likove i dela glavnih aktera iz devedesetih ova promena je bila tektonska - ona je uz sve kratkotrajne šminke i lažni kontinuitet značila i kraj ionako slabog sistema uspostavljenog petooktobarskim promenama. Bio je to definitivni kraj pokušaja da gradimo demokratiju, koja je kao i svaka mlada demokratija delovala anarhično tih prvih godina. Novoosvojena sloboda izražavanja ostavljala je utisak slabosti demokratskih vlasti, jer one to i jesu bile. Mnogi potezi delovali su nespretno, jer su to i bili. Korupcija kojoj su sklona sva tranziciona društva je rešiva samo kroz institucije i upornom selekcijom najboljih na slobodnim izborima, nikako odustajanjem od istih. Demokratija je pre svega proces i pretpostavlja kontiunirani rad. Razočarenje u "demokratiju", a samim tim i u "demokratske vlasti" bio je odraz nepoznavanja tih procesa i svih grešaka koje su morale da nam se dese. Demokratija je put, a ne samo krajnja destinacija. Ipak sile koje su je rušile su, gledajući unazad, bile toliko jake da nismo imali nikakve šanse.
Ono što je ipak poražavajuće u svemu je što finalan udarac petooktobarskom sistemu vrednosti nisu zadali oni koji su 10 godina unazad glasali za to. Ne, promene su došle na talasu razočarenja liberalnog dela našeg društva, bekstvo od politike kroz bele listiće, želja za efikasnosnijom i tvrđom rukom koja će navodno rešiti pitanje Kosova i Evropske Unije, ignorišući demokratske institucije koje smo tek krenuli da gradimo, kao i to što je čak i krug dvojke i ono malo najtvrđeg demokratskog jezgra u drugim delovima Srbije osetilo da dekadenciju žutih treba da stigne kazna besnog proleterijata. Računalo se, pretpostavljam, da će naprednjačka vlast biti kratka čistka koja može da pomogne ozdravljenju bolesnog tranzicionog društva. Ono što niko nije očekivao je da će dekadentni žuti u ovom novom sistemu dobiti ne samo zaštitu, nego i platformu koja će njima, kao i njihovim novim mecenama omogućiti lagodan život u decenijama koje dolaze.
Jedino što može da spreči našu naprednjačku budućnost je novi bes onih koje je svaki sistem do sada izneverio. Onih koji su navijali za smenu Dosmanlija (neću reči i za ubistvo premijera, a mogao bih), za dolazak radikala pa naprednjaka, onih koji i dalje drže blago izbledeli kalendar našeg Predsednika na zidu. Petooktobarsku revoluciju su prelomili navijači. Sledeću će naprednjački proleterijat. To je nešto na šta “demokratska” Srbija mora da računa. Na talasu radničke bune, ona će ponovo dobiti vlast. Kada dođe taj dan pobede, a dociće - nadam se da će neke nove vlasti umeti da je cene. Ti momenti kada ovo društvo zasija i odskoči od svojih ustaljenih matrica retki su i događaju se u najboljem slučaju jednom u deceniji i češće jednom u sto godina. U suprotnom, bogati će biti bogatiji, siromašni siromašniji, ovo će biti društvo nesrećnih ljudi i svetlucavih fasada. Ako bude pameti i strpljenja, okrenućemo se obnavljanju poverenja u demokratiju. Jer i pored toga što vas aktivno ubeđuju u suprotno, u to da je ovaj narod rođen samo za čvrstu ruku, Srbiji i njenim građanima je demokratija preko potrebna. Srbi su pre svega gladni pravde, a demokratske insistitucije su najbolji garant da će jednog dana pravde biti. „Čovekova sposobnost za pravdu čini demokratiju mogućom, ali čovekova sklonost nepravdi čini demokratiju neophodnom” (Karl Paul Reinhold Niebuhr).
Odabir najboljih ljudi kroz demokratske procese će teći sporo i uz dosta saplitanja, menjaće se izborni zakoni da bi se donošenje odluka vratilo na nivo najbliži običnom čoveku; kroz oslobađanje medija, kulturnih institucija i školstva omogućiće se novim generacijama da formiraju svoja slobodna mišljenja. Sve to biće početak jednog novog društva. Ako odlučimo da nam je to cilj, onda je možda lako da odlučimo šta danas. I ako smo iskreni prema sebi, onda će nam biti lako da odgovorimo na ova pitanja:
Da li možemo da gradimo srpsku demokratiju sa ljudima koji je aktivno uništavaju celog svog života? Da li možemo od njih da očekujemo da se promene i da nam promenu dozvole? Da li treba igrati ovu igru sa nekim ko svesno uništava sve pred sobom, umesto da baštini različitosti?
Ne, ne, i ne.
I da li treba izaći na ove izbore? Poprilično sam siguran da ne.
Ali štagod da je vaše mišljenje - moraćemo da radimo, jer i oni rade. Da ne odustajemo, jer je to upravo ono što žele. Da uz malo samozavaravanja gradimo neki novi društveni optimizam, jer su sve resurse upregli u to da ga slome. I šta god se dešavalo trenutno, kao i u momentima koji nas čekaju ove godine, znam da kad tad moramo da budemo ujedinjeni. Kada budemo odlučili da nas poveže ova tako jednostavna stvar kao što je obnavljanje demokratije, biće lako - jer nas je sigurno više.
Aleksandar Nakić
Comments